Danas je 25. maj, nekadašnji Dan mladosti i rođendan druga Tita

Poštovaoci lika i dela Josipa Broza Tita obeležavaju danas 25. maj koji se za vreme SFRJ slavio kao njegov rodjendan i Dan mladosti. U vreme SFRJ 25. maj bio je svečan dan kada se proslavama širom zemlje slavio rodjendan doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza. Centralna proslava održavana je na stadionu JNA u Beogradu, gde je Titu bila uručivana štafeta sa željama za dug život i dobro zdravlje. I ove godine, u Beogradu, gde je Tito sahranjen, okupiće se poštovaoci njegovog lika i dela iz svih krajeva bivše Jugoslavije.

Štafeta od srca i trnja

Da je poživeo, Josip Broz Tito bi danas proslavio 115. rođendan, a da su poživeli socijalizam, bratstvo – jedinstvo i SFRJ danas bi omladina sadila “115 ruža za druga Tita”. Naravno, nosio bi se širom zemlje i pokretni totem – Štafeta mladosti, u čast maršalovog rođendana. Naravno da je tokom nacionalističke histerije lakše bilo naći sitog miša u gvožđari nego bivše nosače štafete, ali vremenom nostalgija i učinak onih koji su vodili proces “detitoizacije” vratili su šarm štafeti u novom – postmodernom duhu. Posle traume s Informbiroom, a naročito posle 20. kongresa KP SSSR, kada i u samom SSSR počinje kritika kulta ličnosti, Tito se pragmatično prilagođavao novim okolnostima, izbegavajući neugodne analogije sa Staljinom. I sam Tito počinje da kritikuje kult ličnosti, a potencirajući svoju bliskost s narodom jugoslovenski vođa se trudio da dokaže da nije paranoičan, a da njegova harizma nije otuđena u svojoj hladnoj monumentalnosti, kao Staljinova. Tako se i takozvana Titova štafeta 1956. preimenuje u Štafetu mladosti, a i Titov rođendan postaje Dan mladosti.

MAJSTOR I GRAVER

“Iako se ovaj dan obilježava kao moj rođendan, mislim da bi mu trebalo dati drugo ime – Dan naše mladosti, dan sporta, dan mlade generacije i njenog daljeg duhovnog i fizičkog razvitka, a mi stariji uključićemo se u to”, rekao je Tito primajući štafetnu palicu 1956, a već naredne godine omladina Jugoslavije slavila je 25. maj kao svoj praznik. Prva Titova Štafeta krenula je iz Kragujevca 1945. Kragujevčani su govorili kako su svoje želje Titu uvek predavali “iskreno i direktno”. Zato su, kao kuriozitet antologije kultova ličnosti, s prvom štafetom poslali i Plavu knjigu s 15 hiljada pozdrava ispisanih na debeloj, ondašnjoj mesarskoj hartiji. U Kragujevcu je podignut i spomenik prvoj štafeti koja je krenula 22. maja te 1945. Ona je bila od drveta, s duborezom. Njeni autori su bili Milan Okiljević, Zastavin majstor graver, i njegov saradnik, izvesni drug Očešnjak, modelar. Prvi “štafetar” bio je omladinac Duško Pantelić koji je posle bio zubar u Beogradu. Kragujevački profesor fiskulture Čeh Josip Prohaska predložio je na jednom sastanku omladine da se Maršalu odnese “baklja”, to jest štafeta. Kragujevčanka Nada Stevanović, kasnije učiteljica, prva je predala Titu štafetu, ali u Zagrebu, jer kada su dotrčali u Beograd saznali su da je Maršal tamo. “Sedela sam baš do njega, kad mi je rekao: Hoće li Šumadinka nešto da zapeva i ja sam zapevala: Pšenica je klasala, Šumadija glasala…, a posle Oj, Moravo, i svi su prihvatili pesmu”, sećala se Nada kasnije.

U početku je svaka republika imala svoju štafetu, i JNA i grad Beograd takođe su imali svoje štafete, čak su je i Trst (”Trst je naš”) i Koruška imali u to vreme. Da ne pominjemo one lokalne i seoske. Tadašnja mladost Beograda pamti 25. maj 1956. po grandioznom dočeku sedam takozvanih glavnih štafeta na stadionu JNA. Tu je i “pao” predlog da ovakve smotre mladosti, snage i sporta postanu tradicionalne. Sledeće, 1957. godine štafeta se prilagodila monoteističkom kultu vođe. Te godine krenula je samo jedna štafeta, zajednička – jugoslovenska – koja se od tada zvanično zove Štafeta mladosti. Pošla je iz Titovog rodnog Kumrovca, a imenom prvog nosioca podičio se mladi zemljoradnik Vilim Broz.

U PRATNJI KFORA Da li možete zamisliti Štafetu mladosti u pratnji Kfora i pod pokroviteljstvom Unmika? Zato verovatno nadrealno zvuči podsećanje na boravak štafete na Kosovu 1987. Omladina ove pokrajine preuzela je palicu na svečanosti u Rožaju. Na platou Omladinskog doma “Boro i Ramiz” te 1987, Štafetu je u Prištini dočekalo 10 hiljada ljudi, a donela ju je Ljendita Hadžiu, student četvrte godine Medicinskog fakulteta. Poslednja štafeta krenula je 21. marta 1987, simbolično s Triglava, najvišeg vrha, ili kako se to tada govorilo “krova” SFRJ. Grupa od 10 alpinista po nevremenu je razvila jugoslovensku trobojku. Ali, problemi i kontroverze, skandali i provokacije, kako je to tumačio dobar deo javnog mnjenja, još uvek pod jakom ideološkom narkozom, smenjivali su se. Počev od prve manifestacije u Bohinjskoj Bistrici gde su se konceptualno subverzivni Slovenci potrudili da “koriguju” scenario u svom avangardističkom tumačenju štafete, praveći od nje iritirajući performans. Zbunjenom Hašimu Redžepiju, predsedniku savezne omladine, Slovenci su ponudili bedž s natpisom – Štafeta? Ne, hvala i pevali mu pesmu: Dečko, ‘ajde oladi… Da skandal bude veći, do Bohinja je stigla i Mladina s ucrtanom mapom prethodne Jugoslavije na kojoj se vidi put Savezne štafete 6. septembra 1940. s provokativnim tekstom: “Ovako su sokoli iz čitave države čestitali rođendan svom Uzvišenom Starešini i Kralju, Njegovom Veličanstvu Petru Drugom. Ovim prugama proneta je štafeta iz svih župa”. Slovenački “domaćini” ignorisali su grupu od pedesetak omladinaca iz Vogošće (BIH) koji su sa zastavama, na svoju ruku, došli u Bistricu. Bosanci su, ono što se kaže, “iz vika” zapevali: Heroj Drvar Sloveniju pita / Kako zdravlje predsednika Tita / Slovenija njemu odgovara / Titu se zdravlje pogoršava / Tito zove, sva se zemlja trese / Svi narodi, ujedinite se. Totalno ignorisani bariton iz Vogošće, videvši s kim ima posla, s dobrom dozom ironije održao je govor doprinoseći bizarnosti situacije: “Odakle smo? Iz Arabije / Šta širimo? Sidu.”? Sve je to, ipak, bilo mala maca dok slovenačka art grupa Neue slovenische Kunst nije 1987. izrazila posebnu “estetiku mišljenja”. Oni su pokušali (i zamalo uspeli) da kao oficijelni plakat Dana mladosti “uvale” jedan stari fašistički plakat, neznatno korigovan jugoslovenskom trobojkom i štafetnom bakljom koju komunistički Prometej (klasni arijevac) nosi u levoj ruci. Studija Marketing Delo, da bi sanirali štetu, brže-bolje su isporučili novi plakat sa zelenim listom i zvezdom petokrakom, koji je usvojen na saveznom nivou. Ali, i nad njim se nadvila senka sumnje o još jednoj “podvali”. Te, petokraka je “suviše sa strane”, te je “manja od lista”, te list podseća na “domobransko-šumarsko” zelenilo, te da je list “identičan” onome sa, tada mnogima ne baš simpatičnog, plakata “Slovenija, moja dežela!”, te da je list “smišljeno okrenut nadole”.

UPALITE SVETLA Na jedvite jade, ta se poslednja štafeta nekako dokotrljala do Beograda. Učesnici sleta (5.500 mladića i devojaka iz cele Juge) bili su karantinski stacionirani u Nastavno-vojnom centru u Bubanj Potoku. Čak ih je posetio i Hamdija Pozderac, tada potpredsednik Predsedništva SFRJ. Slet je izvođen pod simboličnim nazivom Upalite svetlo. Poslednji nosilac štafete bila je Albanka Rajmonda Brošaj, učenica petog razreda Osnovne škole Vuk Karadžić iz Gnjilana. “Nacionalna pripadnost nije bila odlučujući faktor prilikom opredeljivanja za izbor poslednjeg nosioca Štafete mladosti koga ove godine, prema utvrđenom redu, daje Kosovo”, uveravao nas je tada Mahmut Alidema, sekretar Pokrajinskog odbora za proslavu Dana mladosti. Opet je bilo problema sa scenarijem jer je, između ostalog, pesma Đorđa Balaševića Taj orkestar stari, pojma nema u stvari, nekoga asocirala na Predsedništvo SFRJ. Rajmonda je predala štafetu već pominjanom “prvom omladincu” Hašimu Redžepiju. Zaigralo se i poslednje kozaračko kolo. Štafeta je stigla i na rok koncert u halu Pionir pozdravljena gromkim aplauzom i muzikom grupa Leb i sol, Džakarta, Zana, Valentino…