Prvomajski proglas SSS Srbije

Povodom 1. maja, Međunarodnog praznika rada, Savez samostalnih sindikata Srbije oglasio se tradicionalnim Prvomajskim proglasom u kome se kaže:

“Volim svoju zemlju. Ali hoću da i ona voli mene.  Da ceni ono što jesam i što znam. Ono zašta sam se školovao, pekao zanat, radio i istovremeno studirao. Znam šta sam joj dao. Zna li ona šta mi oduzima? Ono najvažnije – vreme. Pušta me da čekam. Da čekam posao, kredit, stan, bolji trenutak za ženidbu, rađanje, školovanje dece… I u tom čekanju mi prođe mladost, život.A ja hoću da živim sad i odmah. Hoću da sanjam otvorenih očiju. Hoću svetlu budućnost. Da država širom raširi ruke i prigrli radničku klasu koja gradi ovu zemlju, i nas, koji tek stupamo na tržište rada. Želim da to tržište istinski funkcioniše. Da se nude poslovi. Da mogu da apliciram na više mesta. Da biram posao, da smelo poslodavcu kažem svoje uslove i koliku platu očekujem.

Neću da radim za agenciju, da se ne zna ko mi je gazda, da ne mogu da se učlanim u sindikat, da ne znam kome da se žalim. Hoću celu platu na račun, neću „na ruke“. Da žena i deca vide na papiru kolika je, da znam tačno koliko odvajam za zdravstveno i socijalno osiguranje. Da znam kolika će mi u starosti biti penzija, da ne strepim da li će biti i kada isplaćena, da li će je neko potrošiti umesto mene. Hoću da se osamostalim. Neću da plaćam kiriju za tuđi stan. Hoću svoj. Da smelo uđem u tu omraženu instituciju, zvanu banka, od koje svi ovde imamo strah. Gde će me dočekati sa osmehom. Gde će mi reći: „Izvolite, hoćete li kredit po povoljnim uslovima“! Da me vuku za rukav, da se utrkuju koja će mi dati bolje uslove. Neću da mi moji pomažu. Hoću da svoju penziju troše na sebe, da nekada sebi priušte večeru u restoranu, pojedu sladoled, odu u pozorište…

Da ja njima pomognem, kad ustreba. Hoću da mi država ne dopusti da odem. Da me grčevito drži da ostanem tu gde sam rođen, gde sam odrastao, gde su mi majka i otac, sestra, drugari, gde slavim slavu.Sve više država nas traži. Znaju oni dobro ko smo, koliko znamo i vredimo. Pa nije ta Nemačka glupa da donese zakon za lakše zapošljavanje naših radnika. Čeka nas oberučke. I one sa srednjom i one sa visokom stručnom spremom. Sve je to lepo. Tamo preko. Dobiti dobar i odgovoran posao, visoku platu, uzeti kredit, iznajmiti stan i kupiti dobra kola. Bez stresova i redovno ići na letnji i zimski odmor, birati destinaciju koju poželiš. Al’, ne zove se to džabe pečalba, nadničenje u tuđini, putovanje u svet „trbuhom za kruhom“… Gorak je to hleb. Stalna jurnjava za novcem, nema tvog društva, nema kafe sa prijateljima, svi govore tuđim jezikom, a tvoja deca polako zaboravljaju maternji, naše običaje, dedu i babu, mesto gde su rasli..Neću da nas cene samo u inostranstvu, već da Srbija zna koga je iznedrila.

Hoću da ostanem ovde. Da radim i od svog rada normalno živim. Da imam argumente kada ćerki i sinu budem pokazivao put. Da on bude osvetljen, da ne bude onaj „kojim se ređe ide“, već sigurna i utabana staza kojom je s ponosom išao njihov otac.Želim da naši prijatelji i rodbina, rasuti po celom svetu, ne budu više nostalgični i da nam zavide na druženju i našem, srpskom duhu, koji još ovde postoji. Hoću da su ljubomorni na naše plate i uslove rada. Pa da požele da se vrate u domovinu. Zato tražim da država poštuje radnika. Da prepozna one vrednosti i prava za koje se više od veka bori sindikat. Koje omogućuju napredak, poboljšanje života i uslova rada svih zaposlenih. Da se slavi radništvo. Da se i sindikat pita. Da nas i Srbija prigrli kao što to čini naša organizacija.”