Knjaževačke vesti Knjaževačke vesti – Vesti iz Knjaževca i okoline
Posle teksta u “Novostima”, Društvo srpskih domaćina preuzelo brigu o Milomiru i Gvozdenki mitrović iz Kalne, kod Knjaževca. Dušica Čolić: Slaćemo hranu, a kad vam ustreba drva – donećemo
DOBRO došli, dobri ljudi. Danas je Sveti Luka, moja krsna slava. Uđite da se poslužite. Nema mnogo, skromno je, ali je od srca – govori Milomir Mitrović (82) iz sela Kalna, kod Knjaževca, čija je namera da se, sa suprugom Gvozdenkom (76), zbog nemaštine preseli u pećinu, potresla srpsku javnost.
Ne skrivajući radost, ispred oronulog kućerka, podno Stare planine prekrivene snegom starina dočekuje goste koji su potegli izdaleka da mu ponude pomoć. Iza bezubog osmeha i topline koja izvire iz starčevih očiju, štrče nakrivljen krov, zapušteni senik, bašta, skromna okućnica…
Za starinom ćutke, gotovo u neverici, u dom Mitrovića ulaze Dušica Čolić iz Paraćina, Dejan Jevtić iz Jagodine i Slavenko Marjanović iz Beograda. Ovo troje uglednih privrednika, u ime Društva srpskih domaćina, dirnuti pričom iz “Večernjih novosti” o dedi Milomiru, došli su rešeni da pomognu njemu i supruzi.
– Gvozdenka ne može na noge, i već danima nije sva svoja. Čas je razumna, pa se opet izgubi – priča Milomir, koji kao da se izvinjava gostima zbog scene koju zatiču.
U sobici, koja se jedino greje starim “smederevcem”, na kauču leži starica. Na sredini sto, a na njemu kutije kupovnih kolača. Milomir stavlja lonče za kafu. Okolo nema prljavih sudova, ni razbacanih stvari. Sobičak je čist i uredan. Baš kao i ostale prostorije čije krevete prekrivaju prelepi ćilimi na kojima niko godinama nije sedeo.
– E, kakva je nekad ovo kuća bila, kakve ruže su ovde rasle i nije bilo bolje domaćice od Gvozdenke. Ni vrednije. Kuću smo podigli sami nas dvoje – priča nam dekica. – A evo već godinama ne palim ni sveću za Svetog Luku, popijem samo rakijicu u slavu svecu. Sad drhtim samo da ne bude zemljotresa, jer već je plafon počeo da se urušava. Ne znam odakle bih krenuo da spasavam. Penzija mi je mala, oko 15.000 dinara, a Gvozdenka zbog skraćenog radnog vremena dok je bila čistačica u bankama, nikad je nije ni ostvarila. Od mog čeka, “pokrpim” se za račune i lekove. Zato sam i rekao da idem u pećinu.
Da pobegne, veli, od računa za struju, vodu, telefon… Stare sunđere i alat već je odvukao do pećine na ulazu u Kalnu, u kojoj su se za vreme rata krili Srbi od Bugara. Rešio je da tamo i peć odnese, da se do zime već presele.
– Joj, neću tamo Milomire, tamo su zmije i orlovi – ponavlja tiho Gvozdenka, kao u bunilu, klateći se na krevetu. – Celog smo života radili za ovu kuću, mučili se. Gde sad da idemo u tu jamu…
Milomir i Gvozdenka Mitrović
Na stolu plastične tacne sa kolačima. Imaju li nekog da im pomogne, da počisti, imaju li hrane dovoljno…
– Neki put ne doručkujemo, neki put ne večeramo – govori kao iz topa Gvozdenka, gledajući u pod, a Milomor je prekida:
– Ima, ima, jedemo. Supu smo kuvali danas. Može Gvozdenka pomalo. Šta ćemo, kad ja ne umem ništa da skuvam.
Odjednom zavlada mučna tišina, koju presekoše uzdasi putnika namernika i poneka knedla zastala u grlu.
– Ne možemo da vam dozvolimo da idete u pećinu! To bi za sve nas bila velika sramota. I greota! Od sada ste, deko, naša briga – govori Dušica Čolić. – Društvo Srpskih domaćina odsad preuzima plaćanje svih vaših računa, od kojih ste hteli da bežite. Za sve što vam bude potrebno, znajte da imate nas. Kad zafali od penzije za hranu, poslaćemo. Kad ustreba drva, donećemo. Zvaćemo vas telefonom da čujemo kako ste i šta vas muči, a obezbedićemo i ženu koja će nekoliko puta nedeljno da pomogne u kući. Obećajte nam samo da ćete ostati na vašem ognjištu, uz suprugu.
– Bio bih, 100 odsto lud, da me Bog ubije, ako bi rekao da nisam presrećan, ako bih i dalje hteo u pećinu – obećava Milomir kroz suze.
Lepe vesti Mitrovićima donela Dušica Čolić
OBEĆANjE
Posle teksta u “Novostima”, Mitroviće su obišli i službenici knjaževačkog Centra za socijalni rad. Ostavili su im jednokratnu pomoć od 5.000 dinara i obećali da će svake srede da dolazi geronto-domaćica. Od tog novca, Milomir je kupio kolače da počasti goste, kafu i sok. I kobasice, kaže, za ručak njemu i Gvozdenki.
POMOGLI MNOGIMA
DOMAĆIN je čovek koji drži domaćinsku reč i nije važno koliko imanje i kuću ima – kaže Dušica Čolić iz Društva srpskih domaćina. – U našem društvu okupljamo srpske patriote, domaćine, ugledne privrednike, koji vode računa o svojoj zemlji, svom gradu, selu…
Za 15 godina, koliko postoji, Društvo je pomoglo stotinama privrednih i kulturnih projekata i učestvovalo u velikom broju humanitarnih akcija.
novosti.rs
