Alpino koze na Staroj planini

 

 

Dok pratimo ove umiljate alpino koze našeg domaćina, Zorana Nešića, i sam konstatuje da je prizor koji zatičemo idiličan. Ipak rezignirano dodaje da je situacija, koja je poslednjih godina zadesila sve malobrojnije odgajivače koza, sve samo ne bajkovita.

Stanje u kozarstvu nimalo bajkovito

Zoran kaže da je Stara planina nekada bila mesto susreta ovčara i kozara, a knjaževački kraj prepoznatljiv po vrsnim sirevima. Danas, kako razočarano dodaje, jedva da se može čuti blejanje i meketanje tih životinja. Još samo entuzijasti, poput njega, ih gaje u većem broju. Kaže da je u ceo posao ušao naoružan strpljenjem i optimizmom. Prve prepreke ga nisu pokolebale ali da mu je prvobitni elan pomalo splasnuo. Ovaj 58 – ogodišnji inženjer mašinstva iz Trgovišta u svet poljoprivrede uplovio je tek pre tri godine. Kaže da su mu početni motivi bili raznoliki, ali da je, uz boravak na svežem planinskom vazduhu, na prvom mestu bila razmena pozitivne energije sa životinjama. Njegov prijatelj iz sela, kao i verni pas, koji je efikasniji od svake navigacije, svakodnevno provode dane na Staroj planini. Tamo je priroda još uvek netaknuta a samim tim i nezagađena, priča nam Zoran, dok mu se alpino koze umiljavaju oko nogu.

Lekovita „menza“ na Staroj planini

Ideja o uzgoju alpino koze rodila se, kako kaže, sasvim spontano. Najpre iz puke radoznalosti a potom iz želje da se sa hobi nivoa iskorakne na ozbiljniji, profesionalniji. Nabavio je svoje prvo stado, i sva dotadašnja teorijska znanja počeo da primenjuje na svojim ljubimicama. Najponosniji je na njihovu sadašnju kondiciju i stasalost. U trenutku kada su stigle na njegovo domaćinstvo, bile su neuhranjene i ne baš, kako u šali dodaje, reprezentativne. Danas, njegove mezimice, od kojih svaka ima ime ili nadimak, nisu probirljive, kada je reč o ishrani. Nepregledni pašnjaci Stare planine, bogati ekološkim travkama i lekovitim biljem, idealna su celodnevna „menza“ za njegovih 70 koza. One su pod stalnim budnim okom njegovog druželjubivog psa čuvara. Tokom zime, smeštene su u komfornim boksovima, gde je organizovana i moderna muža. Prema rečima našeg sagovornika, to je šaljivi prizor koji se ne propušta, budući da se ove koze francuskog porekla, stazama do muzilice kreću kao na modnoj pisti.

Grilovani koziji sir – glavni adut u restoranu

Kao iskusni ugostitelj i vrstan poznavalac prefinjenog ukusa svojih gostiju, uvrstio je u svoju ponudu grilovani koziji sir. Za kratko vreme postao je jedno od najtraženijih delikatesa u njegovom restoranu u srcu Knjaževca. Pravio je ovaj domaćin najraznovrsnije kombinacije od svojih sireva, za kojima je postojala ogromna potražnja. Ali, kako nam je negodujući rekao, pojavom nelojalne konkurencije i nesavesnih proizvođača, koji su svoje proizvode lažno predstavljali kao kozije i obarali im cenu, sve je teže pronalazio računicu u toj proizvodnji. Malo kome je poznato, dodaje on, da je za jedan kilogram kvalitetnog kozijeg sira, potrebno deset litara mleka. Tada ni cena finalnog proizvoda ne može da bude niska. Prema Nešićevom mišljenju, delikatesni sirevi koje je proizvodio, imali bi sigurnu prodaju na beogradskim pijacama. Ipak, to iziskuje dodatna finansijska sredstva, koja, u ovom trenutku nije u mogućnosti da izdvoji.

Proizvodnja mleka isplativija od pravljenja sira

Zoran kaže da mu svaka koza, dnevno daje oko 3 litre mleka, što se smatra odličnim prosekom. To je bio jedan od glavnih razloga zbog kojih se sa pravljenja raznih vrsta sireva, preorijentisao na proizvodnju mleka. Godišnje, po jednom grlu naš domaćin proizvede 800 litara mleka. Sve količine predaje jednoj mladoj kruševačkoj firmi, za 50 dinara za litar kozijeg mleka. To je trenutno solidna cena, kaže on i dodaje da se mora imati u vidu i to da od države dobija oko 7 hiljada dinara subvencija, po kozi. Poražavajuća je statistika koju poslednjih godina beleže na terenu, savetodavci PSS “Poljoservis” u Knjaževcu, čije je Nešić odabrano gazdinstvo. Prema rečima diplomiranog inženjera, Neđeljka Pipovića, stočni fond u knjaževačkim selima i Sokobanji, drastično je smanjen. To predstavlja stalni rizik za stabilnost na tržištu u tom kraju. Pipović navodi da se iskustva svih tamošnjih kozara, kojih je sve manje, mogu svesti na zajednički imenitelj – nesiguran plasman i loša cena.

Kuvanje ribljih čorbi – rezervni plan

Zoran Nešić je, na kraju našeg razgovora, izrazio žaljenje što se još dugo neće steći uslovi za bilo kakvim udruživanjima tamošnjih kozara. To bi im znatno olakšalo izlazak na strana tržišta. Tome su, kako ističe, doprinele i migracije stanovnika, koje su dovele do toga da su pojedina sela, poput rodnog mesta njegovog oca, Gabrovnice, potpuno pusta. Iako su njegova deca odlučna u nameri da svoju sreću potraže u nekoj od skandinavskih zemalja, ovaj vredni knjaževački domaćin, ima i rezervni plan. S obzirom na to da je strastveni ribolovac, a na brojnim gastronomskim manifestacijama je proteklih godina, osvajao prva mesta u kuvanju riblje čorbe, smatra da je prerano za to da svoj „zlatni kotlić“ odnese na tavan, i da će pobedničku varjaču, još koji put ukrstiti sa drugim srpskim „vitezima kotlića“.

Izvor agrosaveti.rs