Home / Timocka krajina / Knjaževac / Priča o Svrljiškom Miljkovcu u u antologiji „Ne diraj moje ognjište“ –

Priča o Svrljiškom Miljkovcu u u antologiji „Ne diraj moje ognjište“ –

Ne diraj moje ognjište

 

Priča „Istorija Svrljiškog Miljkovca“ Knjaževčanke Sanje Radovanović, , pisana prema kazivanju njenog dede Trifuna Radovanović ušla je u antologiju pod nazivom „Ne diraj moje ognjište“ izdavačke kuće SVEN i „Knjige na dar“.

Na konkurs za antologiju “Ne diraj moje ognjište“ stigao je veliki broj radova, a u knjigu je ušla 61 priča.

 

Naše prelepo selo, Svrljiški Miljkovac

Istorija Svrljiškog Miljkovca

Nekada je stari Svrljiški Miljkovac bio veoma veliko selo. Samo za vreme Prvog srpskog ustanka iz našeg sela izašlo je tri stotine konjanika za borbu oslobođenja od Turaka, što je, kasnije, koštalo života gotovo sve njegove stanovnike.
Ustanak je propao, ali srpski narod je oduvek imao veselu prirodu i voleo slavlja pa je, tako, na saboru u centru Svrljiškog Miljkovca kod dva velika cera, na tzv. Kosinoj vrzini, 1813. godine, 08. maja po Gregorijanskom kalendaru, proslavljao Svetog Marka, pravoslavni praznik, jednu od srpskih slava i seosku zavećinu. Jato čavki je tada tri puta pravilo krug nad ljudima i bacalo blato, a četvrti put balegu. Čavke nisu ptice zloslutnice; one su pokušale, kako su umele, da upozore ljude na opasnost koja dolazi, ali oni nisu razumeli njihovu poruku.

 






Kada je Sunce bilo nisko, došla je turska konjica, pobila seljane i spalila selo. Samo je moj predak Velko ostao živ i pobegao čak do Zaječara pa se za ovo ne bi ni znalo da on nije preživeo. Posle dvanaest godina vratio se u rodno selo, pronašao u ruševinama kameni krst, koji je ranije stajao u centru sela i postavio ga kod svoje košarice koju je izgradio na jednom ćuviku, odakle je na vreme mogao da spazi tursku vojsku i pobegne.
Velko je sada mogao da započne obnovu svog rodnog Svrljiškog Miljkovca dovodeći ljude iz okolnih sela.
Godine 1833. Svrljiški Miljkovac imao je trinaest kuća, a već 1863. dvadesetdevet i 281 stanovnika! Susedno selo, Svrljiška Topla, imalo je 1833. jedanaest, a 1863. godine dvadesetpet kuća.
Velko je obnavljao selo zajedno sa svojim sestrićem Brankom, rođenim u susednom selu Orešac, koga su Turci janičari odneli iz ljuljke. U to vreme granica je bila na Gramadi i otvarala se sredom, kada je domaće stanovništvo trgovalo sa Turcima. Srbi su nosili domaće proizvode, mleko, sir, maslo i kajmak, a Turci su imali duvan i kafu. Velko je tamo tražio svog sestrića i kada ga je pronašao, Branko je već izrastao u velikog momka. Velko je pokušavao da ga prevede u svoje selo pa, iako je Branko odbio dva puta uz reči da je njemu dobro sa Turcima, treći put je pristao. Tako je Branko postao drugi čovek u Svrljiškom Miljkovcu, dok je Velko bio prvi. Njihove familije i potomci danas se zovu Velkovci i Brankovci.
Novi Svrljiški Miljkovac ponovo je spaljen 1866. godine, ali stanovništvo nije stradalo jer se znalo šta se sprema i da će se spasiti samo onaj ko pređe Južnu Moravu. Branko je znao turski jezik pa je ostao da sačuva porodičnu kuću, međutim, kada se njegova porodica vratila u selo, njega više nigde nije bilo. Pretpostavlja se da su ga Turci presvukli i poveli sa sobom, jer je pronađeno samo njegovo odelo.
Selo je još jednom obnovljeno da bi, po treći put, bilo spaljeno 1876. godine, kao i susedno selo Merdželat. Turci nisu mogli da zaborave onih tri stotine konjanika i Miljkovčanima su se, najverovatnije, svetili paljenjem. U ovom kraju jedino je Miljkovac tri puta paljen i jednom selo Merdželat. Ovo selo je, prema predanju, ime dobilo po Omeru dželatu, koji je ubio nekog Turčina i pobegao u to mesto, a ono je kasnije po njemu dobilo naziv. Smatra se da je spaljeno zbog osvete ubijenog Turčina.
Posle mnogo vremena, Miljkovčanin Ranđel Vidojković, komunista po opredeljenju, preneo je 1960. godine, iz nepoznatog razloga, kameni krst sa brda u centar sela, gde se prvobitno i nalazio. Na krstu postoji natpis, ali se zbog oronulosti ne može pročitati.
Turaka ovde više nema, ali kameni krst koji su u rukama držali naši preci i dalje ponosno i prkosno stoji u centru nekadašnjeg Svrljiškog Miljkovca, kao i dva cera, stara više od pet stotina godina.
Oni odoše, a duša ostade pravoslavna i krst, simbol vere. Da se duša vezuje za mesto gde je živela potvrđuje i to što se narod tri puta uporno vraćao tamo odakle je progonjen, spaljivan, mučen i ubijan. Vraćao se tu gde mu je ostala duša predaka i sunarodnika i gde njegova duša traži da bude, na mesto starog Svrljiškog Miljkovca koji je uzdignut još mnogo pre dolaska njegovog turskog uništitelja. Spaliti, uništiti i upropastiti nešto je tako lako i jednostavno, a pogotovu košare, kuće od drveta i pokrivene slamom, kakve su građene u to vreme.
Osim duše ostaje i vera. Krst je tamo gde su spaljeni ljudi i sve ono što su gradili i imali, jer se ne može baš sve uništiti. Kamen ne gori, kao ni duša, ni ljubav, čak ni kada najveće zlo pokuša da ih uništi. Meštani su kasnije svakog Svetog Marka, 08. maja, nosili litiju kroz selo sve dok to komunisti nisu zabranili.

Za vreme Prvog svetskog rata iz našeg sela poginulo je 55 učesnika, dok je u selu bilo 50 kuća. U Drugom svetskom ratu bilo je znatno manje žrtava, a nekoliko ljudi se posle tri, četiri godine vratilo iz logora i zarobljeništva. U samom selu nije se ratovalo za vreme ovih sukoba.
Još za vreme Rimskog carstva, kaldrmisani Carski drum, koji je vodio od Vidina do Niša, prelazio je preko Svrljiškog Miljkovca, a taj put se do skora mogao poznati. Na tom mestu je i sada mnogo kamenja. Bio je to konjski put i gradio se pravo. Put koji danas vodi do Svrljiškog Miljkovca izgrađen je sedamdesetih godina prošlog veka. Najpre je pravljen od tucanog kamena, zasipan šljakom i uvaljan valjkom. Put je bio podeljen na deonice i svaka kuća u selu je imala određeni broj deonica da izgradi. Celokupan put od Orešca do Miljkovca gradili su vredni Miljkovčani.
U posleratnom periodu naš Svrljiški Miljkovac pretvorio se u predivno selo u kome je bilo zadovoljstvo živeti. Najlepše se živelo od 1965. do 1980. godine. U selu je tada bilo 950 stanovnika i 165 domova, ali u istom periodu, zbog razvoja industrije, započinje iseljavanje u gradove. Danas ovde ima oko 70 stanovnika i 40 domaćinstava. Seoske zavećine sada su Sveti Arhanđel Gavrilo, 26. jula i Đurđevdan, koji se, po dogovoru, proslavlja svakog 07. maja, jer se 06. maja obeležava u Orešcu, a 08. u Svrljiškoj Topli. U vreme ovih praznika sela našeg kraja ponovo zažive, ulice su pune automobila i ljudi koji dolaze sa svih strana u svoj zavičaj.
Miljkovac je struju, kao i prvi televizor, dobio šezdesetih godina prošlog veka. Ledena kiša koja je padala krajem novembra i početkom decembra 2014. godine oštetila je stubove dalekovoda pa je celo selo dva meseca bilo bez struje. Tokom zime su postavljeni novi stubovi i selo je početkom februara 2015. godine ponovo dobilo električnu energiju.
U podnožju sela je železnička stanica Svrljiški Miljkovac i teče Svrljiški Timok, koji je usekao Svrljišku klisuru, jednu od najlepših klisura u Srbiji. Najveličanstveniji deo ove klisure čini Miljkovačka klisura, kojom Svrljiški Timok vijuga oko 15 kilometara.
Od Gramade do Knjaževca ima 36 tunela, a najduži je Gramadski tunel, čak 1700 metara. Na delu pruge od Knjaževca do Niša, Svrljiški Timok kroz Svrljišku klisuru prati deonica pruge od sela Podvis do sela Svrljiški Miljkovac. Pruga ovde prolazi kroz 23 tunela i preko 20 velikih i malih mostova, koje je projektovao čuveni Milutin Milanković, a putovanje vozom na ovoj deonici traje oko 15 minuta.
Svrljiški Miljkovac je planinsko selo na jugoistoku Srbije i nalazi se na padinama Tresibabe, na 594 metara nadmorske visine. Na ovom području teče najčistija planinska voda i struji najfiniji vazduh, a pčele sakupljaju najkvalitetniji nektar u carstvu raznolikog lekovitog bilja. Ovde raste čak i endemska biljka Rtanjski čaj. Okolina i samo selo su očaravajući, posebno u proleće kada priroda zasenjuje svojom lepotom.

Ovu priču sam pisala prema kazivanju mog dede Trifuna Radovanovića i možete je pročitati u mojoj trećoj knjizi “Svetlucanje Knjaževca”. Sanja Radovanović

Priča o Svrljiškom Miljkovcu, autorke Sanje Radovanović, pisana prema kazivanju njenog dede Trifuna Radovanovića, u antologiji!

Na konkurs za antologiju „Ne diraj moje ognjište“je pristigao veliki broj radova, tako da izbor nije bio nimalo lak. Izdavačka kuća SVEN i „Knjiga NA DAR“ se zahvaljuju svima na učešću. Svi koji se nalaze na spisku biće obavešteni o svemu ostalom preko emaila ili drugog kontakta (lično).
Hvala svima
Rezultati Konkursa za antologiju „Ne diraj moje ognjište“!

1. BALŠA RAJČEVIĆ
2. BOŽICA MIHAJ
3. BRANISLAV M. VUKOVIĆ
4. BRANKA POPOVIĆ
5. BRATISLAV VELIČKOVIĆ
6. DAMIR MALEŠEV
7. DANIELA MINIĆ ALEKSIĆ
8. DANILO TEŠANOVIĆ
9. DEJAN KRSMAN NIKOLIĆ
10. DOBRIVOJ VUJIN
11.DOBROSLAV PETRIČEVIĆ
12. DRAGAN RAĐENOVIĆ
13. DRAGICA BEKA SAVIĆ
14. DUŠAN ĐORĐEVIĆ
15. ERŽEBET FEHER LIZA
16. GORDANA PAVLOVIĆ
17. GROZDANA CREPAJAC
18. IRENA SRETIĆ
19. IVAN IVANOVIĆ
20. IVANA ZAJIĆ
21. JELENA ANĐELOVIĆ ANTIĆ
22. JELENA GLIŠIĆ
23. JELICA IVANOVIĆ
24. LJILJA RIM ŽIVKOVIĆ
25. MILAN ČORAK
26. MILAN M. CIMBALJEVIĆ
27. MILAN RADOVIĆ
28. MILAN R. KOSANOVIĆ
29. MILAN TEŠO KOSANOVIĆ
30. MILICA POČUČA
31. MILOJKA BANDUKA JOVOVIĆ
32. MILOJKA JELOVAC
33. MILORAD ŠUKOVIĆ
34. MILJAN SANDIĆ
35. MIRJANA BRKLJAČ HEMUN
36. MLADOMIR KNEŽEVIĆ
37. NEBOJŠA VUKAS
38. NENAD ANTIĆ
39. AKADEMIK OLGA ZORIĆ
40. OLIVERA ŠESTAKOV
41. PETAR DUKIĆ
42. PETAR P. BUNJEVAC
43. RADE PANTELIĆ
44. RADOVAN SINĐELIĆ
45. SANDRA BALIĆ RADIĆ
46. SANJA RADOVANOVIĆ
47. SLAĐANA MILIJIĆ
48.SLAVICA KLAJN
49. SLOBODAN M. ČUROVIĆ
50. SLOBODAN ĐEKIĆ
51. SLOBODAN M. STEFANOVIĆ
52. SNEŽANA MARKO MUSINOV
53. STRAHINJA RADOVANOVIĆ
54. VLADAN BABIĆ
55. VLADIMIR VUKELIĆ
56. ZLATIBOR RADOVANOVIĆ
57. ZOSIM POPAC, alijas ZORAN POPADIĆ
58. ZORAN TANKOSIĆ
59. ŽIVORAD MILOIČIĆ
60. JOVAN BUNDALO
61. LEPOSAVA LEPA SIMIĆ

 

Izvor Fb




Leave a Reply

x

Check Also

Rotor iz Knjaževca majstor za frule, kavale, gajde

Knjaževčanin Nebojša Milošević jedan je od retkih majstora za izradu starih muzičkih ...