Home / Drugi pišu / Knjaževac : Slikarstvo Dragoslava Živkovića

Knjaževac : Slikarstvo Dragoslava Živkovića

Slikarstvo Dragoslava ŽivkovićaDragoslav Živkovic je roden 1955. godine u Knjaževcu.
Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1984. godine, a postdiplomske studije 1987. u klasi profesora Mirjane Mihac.
Živi i radi u Knjaževcu.

Uvek me je privlačio život i slike ovoga isihaste. I koliko god tragali da nađete neku vezu između njih, i kada ste pomislili da ste našli, onda shvatite da tu ima još mnogo. Bar za nekoliko života. A to i obezbeđuje trajnost dela ovoga majstora. Posvećenošću slikarstvu Dragoslav Živković je postigao svest i o besvesnom. Izgleda kao da mu se sve to na slikama ukazuje, kao apostolu na gori Tavor prilikom preobraženja Isusovog. Ponekad mislim da on to vadi iz nekih njegovih škrinja koje se u duši zaključavaju sa sedam i više brava. Ali ništa od toga. U njegovoj je moći da vlada svetlošću i bojama. Sve ostale tajne su sadržane u ovoj.



Pre petnaestak godina zamolio sam Dragoslava da mi uradi portret za jednu knjigu pesama, posle sam taj portret štampao u skoro svakoj svojoj knjizi. On je pristao. Video sam da je nevoljno. Ne voli da radi po diktatu. Ali pristao je. U to vreme danima je padala kiša. Bila je i gusta magla. Tmurno. Čekao sam portret pa da knjigu predam štamparu. Nema abera. Pozovem Dragoslava a on mi kaže, Uradiću, ali vidite kakvo je vreme! Tada sam shvatio šta i kako radi slikar. On je pesnik. Kada Gospod upali veliku sijalicu, onda Dragoslav hvata svetlo i premešta ga polako, kao da premešta kristalnu vazu, na platno. Istovremeno to svetlo raspoređuje i slaže po platnu da bi očima koje se goste svetlom ugodio, da bi im priredio gozbu. I, ne samo svojim očima. Mora se postići harmonija boja. Neke se linije moraju naglasiti, a druge se moraju utuliti. Slika mora da ima melodiju i ritam. Mora da peva da je svi čuju! Inače džaba joj perje.

Naizgled proste ideje koje se mogu zapaziti na slikama se malim promišljanjem, na koje vas Živković navodi, kuda idete bez prisile, dovode vas do veoma proste ideje i izuzetno bogatog sadržaja koji je na slici. Tako na slici „Knjaževac“, (slika se nalazi i na poštanskim markama), kroz arhitektonske elemente koji su inkorporirani u sliku, crkva, opština… protkana je istorija gradića u kome je rođen autor slike. U frontu je istaknuta lepota, u obliku žene, gde je ovaj put prikazan i lik, za razliku od mnogih Živkovićevih slika na kojima je istaknuta kosa žene, a lika nema. Naravno da se primećuje dete kao simbol nevinosti duše. Na nebu je istaknut crni oblak kao znak zabrinutosti od nadolazećeg nevremena.

DZ 1

Na uljima na kojima su složene kompozicije, kakve gledamo kod starih majstora, sada su ukomponovani novi ornamenti, tikve, suncobran, dečje igračke, stoličice, u sasvim posebnu arhitekturu, koje dočaravaju atmosferu događaja slike sa široko bojenim površinama, a opet se postiže skladnost kompozicije čak i dubina. U tu grupu slika ćemo svrstati „Ecce homo“, „Poklade“, „Porodica“… Za ove slike se sigurno može reći da spadaju u klasična dela srpskog slikarstva.

Na najvišem mestu, blizu neba, Dragoslav Živković je postavio ljubav. Pogledajte „Alhemičara“ i njegove vragolije. Kakva toplina. Da je Crnjanski ovo video, on bi rekao: “To su pesme bojom.“

Slika „Mesečina“ predstavlja blistavost Živkovićevog duha u dubinskom skeniranju večitog spoja Zemlje i Meseca. Obelodanjuje se tajna dojke koja je kao planina, čija je veličina dospela do neba, a oko pupka žene raspoređeno je najlepše cveće, koje odozdo iz slike svetluca. Daje se na uvid prekinuta veza koja je prešla u viši nivo, u poeziju. Žensko telo koje je pupak umetnosti, koje je i pupak majčice Zemlje, jeste dar božji, živa metafora, vrhunska poezija. Pesma nad pesmama. Sve se to dešava pod paskom meseca u liku autora.

Živković je jedan od najboljih akvarelista u istoriji srpskog slikarstva. Istorija nije završena. Dakle u dosadašnjoj. Ali teško ga je prevazići. Nije pogrešno reći i da je najbolji, nego se bojim da mi slučajno nije promakao neki autor. Na akvarelima preovlađuju mrtve prirode i pejzaži. Mislim da je Živković ocenio da toj tehnici ogovaraju ti motivi. Ako je tako, on je u pravu. I da nije tako, akvareli su blistava ostvarenja. Vodene bojice, kako ih narod naziva, kod maestra Živkovića su čarobne boje čarobnim umećem izmešane sa čarobnom vodicom. Čarobno. Na akvarelima jednostavno nema prelaza iz boje u boju. Ima, ali se ne vide. Sve je kompaktno. Na slikama pejzaža je udenuto poneko drvo. Ono bi trebalo da simbolizuje život, dugovečnost i trpeljivost, ali na slikama drgoslava Živkovića drvo spaja zemlju i nebo. Štaviše, drvo na svojim plećima nosi nebo, čak i kada je ono tmurno. Na akvarelima mrtve prirode, se ističu obline kojima je odsjaj karakteristika, i to nije samo kod Živkovića, ali kod njega čaše, flaše, tanjiri zveckaju, a slike zvone i teraju vas na ushićenje, na uživanje.

DZ 2

Posebnu pažnju u velikom opusu Živkovićevog stvaralaštva zaslužuju slike ugljem na platnu. Na njima su predstavljeni istorijski motivi. Na velikim platnima su impozantne kompozicije sa već ustaljenim perfekcionizmom u tehnici kojom se realizuje ideja. Njemu je svejedno kojom tehnikom slika. Na slikama koje su rađene ugljem su i motivi iz narodne mitologije, kao recimo, „Pojanje prstenu“. Na tim slikama nema nikakvih spodoba kako tvrde neki učeni, rekao bih preučeni, kritičari. Na njima su likovi iz okoline, iz okruženja, pa i lik samoga autora. Na platnu „Litija“ nalazi se čak petnaest likova, ali oni nisu zgurani kao u pretrpanom koferu. Naprotiv, kompozicono rešenje dopušta da svaki lik kaže šta ima, tj. da gledaocu saopšti šta mu je Živković udahnuo i kakva je njegova uloga u litiji i u „Litiji“. A čini se kao da su svi u istoj ravni. Samo se čini!

DZ 8

Mnogi koji su videli njegove slike rekli su da njemu nije mesto u Knjaževcu. Govore da je šteta što nije u Njujorku ili u Parizu. Ja ne mislim tako. Mislim da je Dragoslav Živković što se slikarstva tiče na pravom mestu. Druga je stvar da li se država brine o svojim najboljim, najdarovitijim, ljudima i o njihovim delima koja su postala pravo nacionalno blago, koja bi trebalo da budu putokaz novim generacijama stvaralaca, putokaz naciji.

Na njegovim slikama nema elemanta mode iz Pariza, Londona, Praga, Njujorka… Sve je njegovo, i naše. Čak i Isus je naš i vidi se zabrinutost čoveka. I njegova pratnja su naši. One žene iza Isusa, (na slici „Ecce homo“), kao da ih prepoznajte, srbijanske seljanke koje se za vreme zadušnica povlače po srpskim grobljima. A anđeli su deca sa lutkama. Kud ćeš lepše?!

Na drugoj slici Isusa, „Raspeće“, su žene iz komšiluka. Tu lepotu može samo Živković da nam dočara zato što ona izlazi iz dubine njegove duše. Ako su anđeli u koptskim crkvama crni, ako je Isus i Rsovaca ćelav, ako anđeli na slikama Milića od Mačve imaju šajkače, onda nebi trebalo da bude čudno što Živkovićev Isus liči na nekog našeg dobrog komšiju, na dobricu.

Sve se to nemerljivo razlikuje od beogradskih mazala. Za Niš da i ne govorimo, ima umetničku školu i Fakultet umetnosti, i odljenje Zukorlićeve akademije, ali nema slikara! Knjaževac im nije daleko, mogli bi profesori da pogledaju slike Dragoslava Živkovića, pa i studente da povedu, da vide deca. Nije sramota. A i Beograđani bi mogli da pogledaju. Bliži im je Knjaževac od Pariza.

Recept za ovaj tekst dao mi je lično Miloš Crnjanski. Kasnije sam pročitao da ga je dao i drugima. To mi ne smeta. Nadam se da ste zadovoljni. Ako niste, ništa. Pokušaću nekom drugom prilikom da umesim nešto novo. DZ Stojan 1

prof. dr. Stojan Bogdanović

O autoru:

http://www.stojanbog.net/?page_id=2

 



Izvor : Knjazpress

One comment

  1. Slike su vanvremenske, a kritika briljantna! Bravo!

Leave a Reply

x

Check Also

Međunarodni dan mladih u Knjaževcu- Noć filma i online panel

Povodom Međunarodnoh dana mladih, koji se svake godine obeležava 12. avgusta, Centar ...