Mihailo Medenica obišao je porodicu Stojnin iz sela Zjapina gde je zapamćen poslednji slučaj lapota, kad je Mitar Stojnin ubio oca Petka, i literarnom rekonstrukcijom podsetio na jedan od najjezivijih običaja na ovim prostorima.

Ova reportaža, objavljena u Nedeljniku broj 40, osvojila je drugo mesto na internacionalnom festivalu reportaže “Interfer 2014″, koji je održan proteklog vikenda. Nedeljnik vas podseća na običaj ubijanja starih i nemoćnih, koji se održao sve do kraja 19. veka


 

Došao je i moj dan. Ako, ne marim, za to sam i živeo. Od smrti još niko nije pobegao. Kad ona okasni, mi po’itamo k njoj… Spavao sam otvorenih očiju. Među govedima, u štali, takav je red poslednju noć pred – lapot!

Tako je i moj otac, i njegov otac, i otac njegovog oca, sve dok nam prezime seže – kroz davnine u Stojnine je sin ubijao oca. Grobovi nam se ne znaju. Popovi nas nisu opojali. Sveća na našim humkama nema. Nema ni humki. Lapot je to, kad čoveka ubiju ko kučište, samo se strovali u provaliju na kosti predaka.

Foto: Igor Pavićević

Petli kukuriču, a još neće zora. Raduju se prokletinje. Ako, ako, i njihovo će brzo…

Čujem korake u kući. Snaja poranila da umesi pogaču. Onu posmrtnu nad kojom će moj Mitar da zamane sa štapinom i raspoluti je. Najjače što može, da mi lobanja pukne iz prve. Na pola. Ko što je i mom ocu kad sam ja zamahnuo i precepio mu glavu ko panj…

Ne plašim se ja smrti! Lapot je za starca spas. Šta ima džaba ‘leba da jedem kad više nisam ni za šta! Da pomažem ne mogu, da odmažem ne smem. Stisle godine, evo baš juče navrših šezdesetu, lepa starost za lapot. I oca sam ubio u tim godinama. Ako bog da da mi sin dočeka starost, pa da i njega njegov sin povede na lapot… Plašim se samo da ne udari dovoljno jako. Da me posle ne dotukuje ko ranjeno pseto… I goveda se umirila, ko da me žale. Porodica me je prežalila, sinoć me se još odrekla. Posle večere, kad mi snaja poslednji put celivala ruku, a ona moja nesrećna žena zakukala nad živim mrtvakom.

Mirišu cerovina i dud. Razleglo se celom Zjapinom. Do Knjaževca, more. Cerovina je najbolja za štapinu. Rekao sam mom Mitru da od nje izdelje močugu. Tri lapota može s jednom, takvo je to drvo! Glava pukne ko ono prezreli šipak, al’ močuga ne… Gotova je pogača. Miriše. Osećam dovde u štali. Uskoro će slava, istu takvu da lome, ime da mi ne pomenu… ‘Oće li da zagrmi na Svetog Iliju ove 1883? Vreme je da budim Mitra. Snajka je pobegla u sobu kako sam stao na prag. Nema me više, još sinoć sam prežaljen, ovo mrtvak gazi prag…

“Ajde, sine, vreme je da oca vodiš na lapot”, probudih Mitra, skoči iz kreveta kao da njega vode. Doći će i njegovo vreme, ako bog da…

Foto: Igor Pavićević

Ovu sam rakiju prošle jeseni ispeko! Dok sam još vredeo nečemu. Jaka je ko zime na Staroj planini, prokleta bila.

Mitar se obukao u svečano. I treba tako da isprati oca. Stevan, unuk mi, sin Mitrov, i on se obukao u nove ‘aljine. Devet mu je godina, koščato a jako dete. Na oca i mene. Nema taj da omane kad bude udario preko pogače na Mitrovoj glavi…

“Ajmo, stari, ajmo… Ima puta pred nama”, požuruje me sin. Tako sam i ja svog oca. Valja mu se vratiti da namiruje stoku, u njivu da ide. Toliko toga ima da oposli do mraka…

Zora se prevalila preko močuge u Mitrovoj ruci. Čini mi se – dobru je izdeljo! Kratka, a čvrsta. Malo da zamane i puče glava ko kruška kad tresne na zemlju s najviše grane.

“Uzmi si torbak, tata”, zapoveda, pomalo ljut što ne požurim. Ne mogu, a bih. Noge ne služe ko nekad. Jedva nose ovo jadno telo ta dva suvarka…

Zbogom, kućo! S ove dve ruke sam te napravio. Dobro da mi služiš sinu, pa ako bog da i njega da ispratiš na lapot! Stevan, moj Stevica, kako mu tepamo, uzeo torbak dok se poslednji put umivam na bunaru između kuće i pojate. Još ga je otac mog oca iskopao. Išao do velike dudine dok nije udario na vodenu žilu. Sećam se, zima beše kada sam oca poveo na lapot. Jedva prtismo do bunara koliki je sneg bio. Voda skoro zaledila, jedva je bilo da se umije…

“Daj ga sad dedi”, čujem Mitra kako prekoreva Stevana što još drži torbak. I ne treba. Moja je pogača u njemu. Moje je da nosim taj pokrov, kad drugog neću imati…

Pređe Mitar ispred mene da prti put uz Timok. Samo u močugu gledam. Pratim kud ide ona, idem i ja. Bliže svojte od nje više nemam.

Greje prvo sunce odozgo, udara i ono u teme, ko što će močuga kad stignemo do one stene na koju sam i ja ocu raspolutio pogaču i glavu. Čujem Stevičine korake odmah iza mene, i njemu se žuri, ali neće brže ovi suvarci. Da bog da i on dočekao ove lepe godine, pa da i njemu njegova snaja ispeče pogaču, a sin ga povede u planinu.

“Možeš li, stari? Hoćeš da te ponesem?”, dovikuje Mitar, već dosta odmakao preda mnom. Vidim ga tek kad sunce belasne preko močuge.

“Mogu, Mitre! Nisam ni ja nosio svoga oca, nećeš ni ti mene”, nemam glasa da viknem, ne znam je li me čuo, huči Timok, vrišti šuma od vetra s planine.

Boli li smrt? Mora da boli da onolika močuga probije teme i prospe mozak po pogači! Samo da Mitar ne omane! Da zamahne samo upola koliko sam ja kada sam ocu izbio oči… Nekad je čitavo selo išlo na lapot. Druga su vremena danas, svako gleda svoju muku.

Klizam u reku. Stevan mi pruža ruku da izvučem opanke iz blata. Koščato a jako dete. Isti otac, a otac isti ja, baš kao što je i moj otac bio jakih ruku, težačkih…

“Požuri, deda, tata je daleko odmakao”, vidiš li – i njemu se žuri da povede dedu u planinu, na stenu, da vidi kako će sutra i on svoga oca. Da zapamti stazu. Zevam koliko mogu, al’ vazduh neće niz ždrelo. Steglo se, stislo ko Mitrova šaka oko močuge. Nemoj, bože, molim ti se poslednji put, da sad ispustim dušu, nema još mnogo do stene nad Timokom. Nemoj, nemoj da se priča kako sam manjkao nasred puta! Nemoj sin da mi se obruka. Nemoj unuk da me se stidi…

“Jesi li ovuda i ti svog oca, deda…- jesam, Stevane moj! Mislim da jesam, davno to beše, a lapotovskom stazom se ne ide više bez tri puta – kada te otac povede da gledaš kako ubija dedu, kada ti odvodiš oca i kad tebe odvode…”

Šta je orlušina nad šumom! Ne vidim ih, ali čujem cikot, tačno nas prate, čekaju gozbu… Da mi je samo još jednom da stanem do kolena u Timok, puštajući da me po kostima bije kamenje što ga nosi. I kosti predaka palih u njega…

Eno ga kraj šume. Eno i Mitra, stoji između topola i čeka. Poštapio se močugom, gleda u nas, preko ramena mu vidim stenu, pokajnicu i ponornicu.

Ne plašim se smrti već hoću li stići do nje?! Samo da me ovi prokleti suvarci odnesu do golog kamenitog vrha… Otac se tužno vukao do njega. Nije dao da mu pomognem, skoro da je dopuzao do vrha, ali se onda drčno i ponosno uspravio ko mlado drvo i stavio pogaču na glavu. Nisu mu zadrhtale ruke, to poslednje pamtim.

Mitar je rasprtio stazu. Lomi granje nekakvog omara da ne zapnem o njega…

“Nemoj, Mitre, ne znaš kakva je! Ovu si ti deljao, srasla ti je ruci”, posluša me i baci močugu koja pade iz omara pred njega. Mislio se nju da uzme, deblja je na vrhu a tanja pri dnu od one koju je izdeljao od cerovine. Dugo je stajala, kisla, ko zna od čijeg lapota još, možda s njom omane pa mi samo načne glavu i ostavi orlovima da me dokusure… Ako je ova njegova tanja, ali je rasla na istom drvetu s kojeg sam i ja posekao granu kada sam oca vodio na lapot. Beše zima, sneg preko kolena, sav krvav kad sam iz udarca rascepio na dva i pogaču i glavu ocu.

“Stani ovde, stari”, stadoh pred Mitra, baš kako kaza. Ja, Petko Stojnin, rab božji, beskoristan kući i selu, greota da me ‘lebom rane i arče sukno na moje ‘aljine!

Skinuh gunj, neka ga sinu, valjaće mu za čobaniju u planini, što da sa mnom trune u bezdanu. Pogača je još topla, meka, mirisna. Prsti lako klize u nju, močuga će još lakše, hvala bogu! Ne pamtim da su orlovi leteli ovako nisko. Žuri im se, pa ne strahuju od čoveka. Ogladnele strvine, teška je i duga zima za Starom planinom, starom prokletnicom! Posadio je Mitar Stevana malo niže od nas. Da jasno vidi, ali da ga ne poškrope mozak i krv.

Uspravih se ko pritka. Skliznu mi iz prve pogača s temena, Mitar je ćušnu nogom k meni. Drugačije i ne može, šakama je stiso močugu, spreman da zamahne.

Je li pogledao da nema kakva grana nad njim da štapina ne zapne o nju? Ja nisam gledao nigde bez pred sobom i tek ponekad u Timok, da se oprostimo do skorog viđenja…

 

Foto-ilustracija: flickr/Flood/forayinto35mm

“Gledaj, Stevane, ovako ćeš i ti svog oca, ako bog da da dočeka ove godine! Tebi, Mitre, prosto od boga i ljudi, dabogda doživeo da poneseš svoju pogaču i staneš na moje stope”, povih se malo, držeći se za štap, da budem tačno pod Mitrom, da lakše zamane i udari posred pogače.

“Prosto i tebi, oče! Ne ubijam te ja, već ovaj ‘lebac, ko što će i mene kad dođe dan da ga džaba jedem”, istim sam rečima i ja ispratio oca, i on svog, dok je Mitar, baš kao Stevan sad, stajao skoro na istom mestu i kroz prste gledao kako zamahujem nad ocem i bijem o pogaču, lomeći mu lobanju na dva, tri dela…

Evo ga, sad će, vidim senku kako zamahuje, čujem kako drvo u zamahu reže vazduh, ne zatvaram oči želeći da…

Ajmo, Stevane! Ajmo, već smo dovoljno okasnili…

I ja ću tebe ovako, tata. Izdeljaću još jaču močugu, videćeš kakva će biti!

Hoće, ako bog da! Pokazaću ti i s kog drveta da odsečeš granu. Ovde čim se rodiš izabereš svoju…

Pamti put, sine, ti ćeš da vodiš kad sledeći put krenemo iz sela u planinu potokom…

Ajde, pitaće se majka gde smo dosad?


(Telegraf.rs / Mihailo Medenica, Nedeljnik)