Home / Timocka krajina / Knjaževac / NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ – sonetni venac “BROD KOJI (M) SANJA (M)

NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ – sonetni venac “BROD KOJI (M) SANJA (M)

Nebojša Đorđević (05.03.1960. Knjaževac) osnovnu školu i gimnaziju pohađao u Knjaževcu, a pravo studirao na niškom Univerzitetu. Piše pesme, kratke priče, pripovetke i haiku. Objavnjivao je u više književnih časopisa i listiva. Učesnik je više pesničkih susreta i kulturnih manifestacija. Dobio je više nagrada za poeziju i kratku priču. Osnivač je Društva za stvaranje oblika (DRUOS) i utemeljitelj Vartolomejskog književnog konkursa. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski i bugarski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije u Beogradu.


Objavio je pesničke zbirke:

Atlas mojih svetova /Bagdala – Kruševac, 2000./
Dolaze Samarićani / Bagdala -Kruševac, 2001./
Brod koji(m) sanja(m) /Art grupa Akt – Valjevo, KK Branko Miljković – Knjaževac 2003/
Antologija savremene poezije knjaževačkih pesnika /KK Branko Miljković – Knjaževac 2003./
Hic Rhodus, hic salta /Familet -Beograd, 2006./1

Metaforički sažetak po prašini istorije, koji je pesnik pokušao poput palimpsesta da odgonetne, opsesija prošlošću kojom treba da pronađe formulu za sadašnjost i budućnost, pesnička je tema Nebojše Đorđevića u knjizi – sonetnom vencu Brod koji(m) sanja(m). Pesnik je svoj sonetni brod sa 14 jedrih sonetnih jedara otisnuo na pučinu koliko u bit iščezlih civilizacija, toliko u pučinu samog sebe.

Pravo da otkrije paralelno svoje svetove, svoje nove unutrašnje atlase, u porivima nestalih civilizacija, otkrivanje je sopstvenog ostrva spasa u ličnoj kosmogoniji koja je izvor i ušće, tačka polaska i tačka dolaska, odmotano klupče koje se vraća svom čvoru za razvezivanje…

ARHITEKTURA I ALGEBRA

Brodovlje porinusmo dalekovidim očima
u plodove tišine, kroz ritam osame,
za mesečev luk po zvezdanim noćima,
za sunčev oreol nad zvonjavom tame,

pre no što se izmeni Vavilon,
ranije i od vrtova, koje sačinismo,
tek neka im bude ovaj poklon,
jer Sumer nas čeka, gde brodili nismo:

Neki čudni znaci zbrajaju nam misli
i nula je moćna kada je na kraju –
nevidljivi tovar od brojki smo stisli

a pođosmo dalje, Akađani znaju,
noseći oblak uspostavljenog poznanstva,
ruke u jednoj tački nepreglednog prostranstva.

2

U PESKU ISTISNUTE TEČNOSTI

Ruke u jednoj tački nepreglednog prostranstva
širimo veslajući, dosežući zvezde,
čašu punu neba u kiši tajanstva
ispijamo: ognjište i pradedovi sa nama jezde.

Egipat, zemlja (mumificiranih) faraona:
Bežeći bezglavo kroz tetrapak piramida
u nespokoj Sfinge, nepojamnog klona
i Amon i Aton crvene (sa maskom) od stida:

pred aleksandrijskom bibliotekom. Veče.
Unosimo Arhimedov zakon iz mraka:
naučiće uronjeno telo da teče –

i bez vode, nestalnost je svaka.
Jutro je. Pesak nam u očima.
Odlazimo potpuni, sjedinjeni u vetrovima.

3

HLEB I RUŽE U PUSTINJI

Odlazimo potpuni, sjedinjeni u vetrovima,
biserni u htenju, bez ikakvog zida –
samo su hridine podupir snovima,
uzneće u prostor nabrekloga vida:

“Tako mi carstva Parsuah” – govorio je Darije,
a mi nepouzdani za satrape i reforme
potraži smo Kira, ne verujući u starije,
kad čusmo (glas) momka sa platforme

kako je i ovaj sa vojskom kod Maratona:
kupismo po nešto – i hleba i ruže,
pa natrag u pustinju otpravismo slona.

U suton naš brod odvezuje uže –
plovimo pod velom plavetnog prostranstva:
daleko pod jastukom okean tajanstva.

ČETVOROSPEV:
PERIODE U RAZVOJU GRČKE DRŽAVE

4

I (POD LUPOM RAZAPETIH MASKI)

Daleko pod jastukom okean tajanstva:
susrećemo bogove sa licem podanika,
i noć i dan ne razdvajaju poznanstva –
u žedne vetrove zapljusnula panika.

Za slavu Mikene otima nas more:
kralj Agamemnon lično, potura masku pod vekove
gde Lavlja vrata potpisuju dvore –
ostavljamo zakopano blagu međ’ snove.

Iz školjki odzvanja glas ninfe Tetide:
već vidimo Ahila uronjenog u Stiks –
sad znamo – na Troju se ide,

samo je vreme nepoznato – označavamo X,
moramo dalje istorija (nas) zove:
koliko želja ukrcanih u snove?!

5

II (BRATSKA PREDSTAVA U ILIONU
– NA BILETARNICI)

Koliko želja ukrcanih u snove,
u kapiji beskraja, u sazvežđa prevarena tišinom,
sudbina je ratnika da plove
uz balast pobede darovan prazninom.

Kupismo karte za bratsku predstavu u Ilionu,
za krv Patrokluvu iz koje proklija drugarstvo,
za strelu Parisovu, želje koje tonu:
Trojanci trgovahu: uzeše konja u zamenu za carstvo.

Proučavam bol na prvom spratu tišine:
greh i krivica moraju oglasiti promer –
rukopis slepog putnika iznad pamćenja, iznad praznine,

tek kasnije shvatih: sa nama putuje Homer:
za hiljade leta o večnima iznosimo glase –
otisnimo pramac licem u talase.

6

III (REKA OD MEDA I MLEKA)

Otisnimo pramac licem u talase,
u stoglave vetrove uperimo jedra,
kroz velika leđa neiscrpne mase,
u ključavost pene plutajućih nedra,

pre no što nam snatrenja ozlate
u besmrtnom razboju Periklovog veka,
gde bogovi sudbu ljudskim telom prate
zadojeni lavom stvaralačkog mleka.

Gozba pod Olimpom: Leonida večerava smrt kod Termopila:
ispija daljinu ptica, kolonade stubova, izbrežđa Akropolja –
shvatamo kako je večnost lakokrila,

da u podnožju svega zriju mudrost, hrabrost i volja.
Uronismo srećni (radosni) u ozlaćene snove –
još uvek jedro na put nas zove.

7.

IV (ATLAS, HELENI I FALANGE)

Još uvek jedro na put nas zove

u plavet beskraja, u čaranje snohvatnih dubina,
udišemo istrgnute vekove – tek pred nas (nama) isplove:
prolaze islikani, savesni i nemi svedoci sudbina.

“Stavite na sebe svu krivicu sveta i saznanja,
meni ne treba slava kao odklon iza vremena,
pored crnila sukoba, pobede, što krvlju odzvanja,
kao okrenute oči Zemlje, kao polovi bremena”!

– reče Aleksandar Makedonski, darujući nam najveću mapu viđenu do tada,
pokrivenu lepljivom prašinom paklova,
istrgnutu najvećom istinom uspona i pada,

zadojenu helenstvom, stubovima hramova bez krova.
Priroda tvori i rastavlja uvek ponavljajući trase:
isti je kompas za vreme i za glase.

8

NA STAVAMA SLOBODE I ROPSTVA

(VEČNI GRAD)

Isti je kompas za vreme i za glase
kroz sletište tokova usporenih voda,
sred naručja plime razlivene mase,
za mornare budnosti snevajućeg broda.

Vidimo samo Rim u groznici dolazećeg trijumf:
dvokolice, trijumvire, gladijatore u areni:
kroz dojke Vučice ističu: mleko krv i limfa:
gledamo zapaljeni grad, nesrećne vladare u mreni.

Valja biti rob će jednog dana slobodan biti
i sreća ne zalazi visoko, ako je samo ima –
ko će razumeti Sunce a o Mesecu sniti:

jedno je oseka stvarna, drugo je lažna plima:
i zato ne dam nikom lance da mi krade:
moram u san svoje ustajale nade.

9

ADAĐO ZA KARTAGINU

Moram u san svoje ustajale nade,
kroz zvezdoslov podsećanja, u struje unutrašnjeg mora:
koliko prošlog zastiremo uvidike mlade
ploveći punim jedrima sumraka i zora.

Hanibal ante portas! Nikad i ne odlazi, on traje:
u hladnom predsoblju malo poznatog sveta
zastaje, slonovima podupire Alpe, zastaje
i pravi dom u eksplodžiji zvezda u ledu kometa.

Hvala ovoj Zemlji što spase Kartaginu,
za svest da lebdi nad priobalnim vodama,
za maglu da prodaje školjkama toplinu,

za ljude da lomače ne lože zavadama:
plamen je već užaren u blaženstvo znanih:
svetlost i senku, u trzaj uspavanih.

10

TETRARHIJA

Svetlost i senku u trzaj uspavanih
u besprizivni logo nehvatnih daljina,
bacamo pod jedra, ponad voda slanih –
kroz brodovlje sneno pređenih maglina.

Taj dodir ih dreši, izmamljuje igre
za nesvikle obleske tek posađenih arena,
za borbu bez bitke, ples umorne čigre,
za izmučene ratnike, pobede bez plena.

Zato tetrarsi odsad nek’ vladaju Rimom:
cezari i avgusti nek’ praštaju i kazne,
o razmeru toplog da govore sa zimom,

okean požude da pune i prazne.
I svi ulučeni nerazumi u plutajuće dosade:
ako isploviš same od sebe grade.

DVOSPEV:
PRILOZI ZA NOVU ISTORIJU RIMA

11

I (RIMSKI CAR KONSTANTIN PROGLAŠAVA
SLOBODNO ŠIRENJE HRIŠĆANSTVA 313. g. ne)

Ako isploviš same od sebe grade,
te senke zaboravljenih imena nad ruševinom krivice,
neprebojne vode poštenja, ljubavi, ziratne nagrade,
odbegla svetlost, odavno postojano u peni iskazuje lice.

“Sad kažem da sumnja je ono što štiti naše ruke zatvorene
i ako spasavam tebe dok boliš naše postojanje,
neki sklad, lepota izranja iz te prozirnosti i skrene
iza brežuljaka duše u krv dostojanstva i budi praštanje.

Kleknimo svi, jer ljubav je molitva spasenih pokolenja,
osećaj divljenja, milosti, nasuprot iskušenju,
prah zemlje, neprestani tok, pun Mesec stremljenja,

moj i tvoj krst u večnom ispunjenju.
Ja, Konstantin Veliki na priziv jednog boga otvaram
prestolje ravnih:
njih i ne vidim od molova davnih.

12

II (KONSTANTINOPOLJ)

Njih i ne vidim od molova davnih,
u sanjivoj magli, dok jedrima odiše svežina,
kako je pogrešno bogove hvaliti dok je ljudi slavnih,
kako je besna ova bura iz koje probija bistrina.

Moram sagraditi grad, ostaće posle mene iskupljenje,
ko prisustvo živo za trenutak večni, a po svojoj volji
i nikada neću menjati više za jedno otelotvorenje –
svaki novi Rim od starog je bolji.

Tamo gde kopno linijom dodira izigrava blizinu moreuza,
stazom gde put nasmejana Sunca silazi na nizije,
taj zlatni rog imenom ću svojim nazvati zbog suza,

zbog radosti življenja, neprekoračivog zida i uzavrele vizije
i sama ideja o novom večnom gradu (Konstantinopolju)
počeće prepreke da sklanja
ako porinem misao u more sred spavanja.

13

ZLATO POTROŠENIH LETA
I BESKRAJNA PROLEĆA VIZANTIJE

Ako porinem misao u more sred spavanja
zaljubiće se reči, koje su jurile za galijama,
svetleće u noćima neizgovorene prizemljuše znanja,
prkosna mudrost odmrznuće polove u nama.

I reći će opet: Vizantija,
da njena beskrajna proleća ožive,
mladost namreškana u freskama, ikonama, iza mantija,
u sledeći dan, u dlan sudbinine krive.

Ovi moreuzi svedoče o virovima,
o izlasku careva, zasedama i atentatima,
o toplom domu, ostavljenim princezama, bezbrojnim hirovima

ali i o zlatu potrošenih leta, odsudnim satima.
Dok pratim protok misli, koja iz snova izranja
možda ću i postati brod koji sanja.

14

APPENDIX

Možda ću i postati brod koji sanja
nakon povratka iz zaliva izbrisanih značenja,
iz vodenog doma, iz zakutka uspavanih putovanja,
u svest nesalomivih obala stremljenja.

Prozori mora otvoriće istinu u pamćenju potopljenih megalopolisa,
zasvetleće uporedno trajanje radionice tišine i zvuka,
i opet šum u ustima širine, zatim muk plavetnog obrisa
kroz eho doživljenog, ostvarenog ili neispisanog luka.

I snimaće te arkade tek obnovljene vulkane,
čija će lava udahnuti život za nova otkrovenja,
svetle uragane razuma, ispisane strane,

ugarak bivstvovanja, čovekova iskupljenja.
Po prirodi znatiželjni potražismo tajnu skrivenu u njima:
Brodovlje porinusmo dalekovidim očima.

MAGISTRALE

Brodovlje porinusmo dalekovidim očima
Ruke u jednoj tački nepreglednog prostranstva
Odlazimo potpuni, sjedinjeni u vetrovima,
Daleko pod jastukom okean tajanstva.

Koliko želja ukrcanih u snove
Otisnimo pramac licem u talase
Još uvek jedro na put nas zove –
Isti je kompas i za vreme i za glase,

Moram u san svoje ustajale nade,
Svetlost i senku u trzaj uspavanih,
Ako isploviš, same od sebe grade,

Njih i ne vidim od molova davnih:
Ako porinem misao u more sred spavanja –
Možda ću i postati brod koji sanja.

Leave a Reply

x

Check Also

Dečja prava u priči i praksi

Centar za kreativni razvoj – Knjaževac u sredu 13. septembra 2017. godine ...